Iz sna me budi buka. Trgnem se i skočim sa kreveta. Zauzimam stanje pripravnosti, kao po navici. Uznemireno počnem da se osvrćem oko sebe, sve dok ne shvatim da sam u svojoj sobi, u porodičnoj kući i tada odahnem. Donedavno, bilo kakva buka značila je opasnost, a ja se još uvek nisam navikao na činjenicu da je sa tim gotovo.
Nikome nisam želeo da priznam da se po povratku iz mornarice borim sa početnim stadijumom postraumatskog stresnog poremećaja. Moji ukućani su mislili da sam premoren ili da prosto obožavam da spavam. Niko od njih nije pretpostavljao da zapravo imam problema sa snom. Noću, kada sve utihne, činilo mi se da opet čujem i vidim uznemirujuće događaje.
Umeo sam da budem i preterano razdražljiv. Da često burno reagujem u određenim situacijama, a opet nikome nije padalo na pamet da postoji problem. Mislili su da sam takve naravi. Borio sam se sa samim sobom da me to ne povuče dublje. Da ne potegnem za alkoholom ili nekim drugim opojnim sredstvima, koja bi mi pomogla da zaboravim makar na tren.
Oslušnem bolje i shvatim da se to čuje glasna muzika. Nemoćno uzdahnem, pa krenem do mesta izvora buke.
– Ela, imaš li ti imalo duše? – pitam svoju petnaest godina mlađu sestru, koja peva i skakuće po sobi, imitirajći neke likove sa TV-a. Ni ne čuje, ni ne vidi me. Skroz je u svom svetu dok ponavlja reči pesme koja govori o ženi koja ima moć nad svojim muškarcem.
Uskoro će napuniti osamnaest godina i svi su već zabrinuti zbog nje, jer je izuzetno luckasta, svojeglava, a pored toga i jako lepa.
Uzimam daljinski i stopiram video. Ela se uplašeno trgne. Okrene se, a kada me ugleda, naceri se šašavo i skoči mi u zagrljaj.
– Probudio si se, velike brate? – ljubi me i grli dok mene sva ljutnja istog trena prolazi.
– Ko ne bi od ovolike buke! Imaš li ti osećaj da ima još nekoga u ovoj kući? Nekog ko bi voleo da malo odspava, na primer!?
– Ohhh, ne budi takav namćor… – pući usne i skuplja obrve, bacajući se na krevet.
– Ja nisam namćor! – protivim se njenom komentaru. Bilo bi mnogo lakše da bar mogu da joj objasnim…
– E baš jesi! Svi mediji bruje o tome kako je Dejvon Blejk, sin potencijalnog senatora, namrgođeni lepotan. A ako se okreneš i pogledaš se u ogledalo, videćeš tog istog o kome pričamo.
Okrenem se i zaista, izgledam namršteno poput samog đavola. Život marinca je ostavio traga na meni i u fizičkom smislu.
– Nisam mrgud, samo sam neispavan i zamolio bih te da utišaš te gluposti – govorim joj vraćajući se u krevet, da nadoknadim ostatak neophodnog sna.
– Isti si kao lik o kome one pevaju – pokazuje daljinskim na TV. – I samo čekam dan kada će neka da te ulovi, pa da budeš
manji od makovog zrna.
Začuđen njenim komentarom, zastanem, pa počnem da se smejem.– O tome možeš da sanjaš. Nema šanse da će i jedna žena vladati nada mnom.
Možda joj prepustim vođstvo u par poza eventualno, pomislim u sebi.
– Ti si muški šovinista! – viče Ela, iznervirana mojim komentarom.
– Ne, nisam! Prosto, vi ste žene slabiji pol i ne možete nikako da budete superiornije od nas muškaraca.
– Da li vam tamo u vojsci ispiraju mozak kao na filmovima?
– Ela me ovo pita potpuno ozbiljna. – Ja ne mislim samo na nadjačavanje u fizičkom smislu. Mislila sam na osećanja. Jednog dana će ti doći jedna ovakva i zavrteće ti mozak, pa ću te onda pitati ko je glavni.
Pogledam ka TV-u, dok na njemu i dalje stoji slika neke devojke koja peva. Nije da mi ne bi prijalo nečije žensko društvo. Moje telo nekontrolisano je vapilo je za tom vrstom fizičkog zadovoljstva, kojeg zbog donedavnog načina života, nije bilo u izobilju.
***
Danas je humanitarno veče. Podrazumeva se prisustvo mog oca kao i većine drugih zvaničnika. Naš sto je u prvim redovima do bine. Program večerašnjeg okupljanja obuhvata i zabavni deo u kome učestvuju neke od poznatih zvezda šou biznisa. Ela mi probija bubne opne vrišteći sa ostatkom mase, kad najave prve učesnike, nakon dosadnog izlaganja voditelja. Vidim da je i otac i majka opominju zbog neprimerenog ponašanja, a ipak vrištanje i aplaudiranje se ne zaustavlja ni kada se svetla pogase, najavljujući početak izvođenja. Začuje se muzika, tačnije snažno, ritmično udaranje bubnjeva i ne mogu a da ne priznam da je akustika u sali toliko dobra da to zvuči zaista moćno. Par pajaca izvodi nešto na sceni, dok muzika počinje, a u polumraku naziru se četiri ženske figure. Ritam mi je poznat. Elino vrištanje mi postaje jasnije čim shvatim da je to nešto od onoga što je puštala pre par dana.
Svetlo se polako pojačava i sada jasno mogu da vidim lik jedne od devojaka. Prelepa je… Duga tamna kosa doseže joj do pojasa. Pogled nastavi da mi luta niže niz njena gola bedra, ali se naglo ukočim i vratim pogled na njene usne kada se začuje moćan ženski vokal. Dok sam još bio u transu od njenog glasa, ona u ritmu muzike odlučnim koracima krene napred ka publici izvodeći koreografiju uz tu numeru. Svaki njen pokret je bio toliko energičan. Maksimalno je svojim telom naglašavala svaki udar bubnjeva u ritmu muzike koja se čula. Ne znam jesam li više bio zanesen njenim glasom ili pokretima koje je izvodila.
Druga devojka nastavlja da peva, ali ja oči ne skidam sa nje i njenog vitkog tela. Zavodljivo je koračala, uvijala se i zamahivala kosom. Bio sam očaran ili bolje reći začaran baš onako kao što je ona pevala u svojoj pesmi.
Naježim se od moćne završnice njihovog izvođenja. Nisam bio ljubitelj takve muzike, ali svaki pedalj moje kože bio je na-
kostrešen dok sam je gledao kako odlazi sa scene.
Opet se pojavljuju voditelji, ali moje misli su negde drugde. Tek se ponekad uključim kad začujem neko poznato ime iz sveta politike. Sve ostalo vreme ona mi je u mislima.
Nakon jednočasovnog mučenja, program se završava i zvanice su slobodne da uživaju u ostatku večeri.
U masi ljudi tražio sam nju, da je još jednom vidim, ali nje nigde nije bilo. Pomalo razočaran, uputio sam se jednim od hodnika do sporednog ulaza koji je vodio direktno do parkinga. Želeo sam da proverim da li je put čist od novinara, kako bih mirno majku i Elu vratio kući.
Dok tumaram hodnicima, odjednom se začulo histerično vrištanje mase. Uspaničio sam se i automatski krenuo da trčim ka sali, istovremeno uzimajući telefon u ruke.
– Dejvon… Imaju dojavu o bombi. Izlazi odmah napolje!!! –Ela je plačno vikala sa druge strane žice.
– Gde ste vi?
– Nas su već progurali napolje! Na sigurnom smo. Izlazi odmah, Dejvon!!!
Prekidam vezu i dok sam vraćao telefon u džep, sudaram se sa nekim. Gubim ravnotežu od siline udarca i padam na pod. Uspevam samo da se zadržim na rukama. Pre nego što shvatim šta se dešava, susretnem se sa đavolski plavim očima, punim straha. To je ona devojka. Od udarca i ona se našla na podu, i to ispod mene.
– Izvini… Jesi li dobro? – pitam je donekle uplašen i zabrinut.
Namršti se, pa ruku polako izvuče ispod mene i opipa potiljak.
– Boli, ali dobro sam – njen glas je tako mio. Daleko nežniji od glasa kojim je pevala.
Zagledala se u mene. Nemoćan sam da reagujem na bilo koji način. Uživam u osećaju njenog tela pod mojim i blizini njenih usana.
– Hoćeš li sada da se pomeriš? – upita me.
Ustao sam istog trena. Nisam ni bio svestan da smo tako nepomično stajali par trenutaka. Toplina njenog tela paralisala mi je um da sam gotovo zaboravio na potencijalnu opasnost od bombe.
Nadam sam se samo da nije osetila moju uzbuđenost. Ispao sam iz forme. Reagujem ko napaljeni klinac.
– Idemo, ovuda je izlaz! – govorim pružajući joj ruku.
Pomalo neodlučno me posmatra, ali na kraju pristaje. Stojim omamljen, dok posmatram kako njen maleni dlan prijanja mojoj
ruci. Podignem pogled ka njoj. Delovala je podjednako zbunjena kao i ja.
Opet se začuje nečija vriska i tada konačno postajem svestan opasnosti. Strah koji se vidi na njoj se dodatno pojačao i u tom trenutku dobijam neopisivu želju da je umirim i sklonim na sigurno. Stižemo do izlaza, ali su se vrata po oglašavanju alarma za uzbunu automtski zaključala.
– Ne brini, ovde smo bezbedni. Daleko je od sale. Uskoro će nam neko otvoriti. Javiću gde smo – pokušavam da je umirim.
Klima glavom, a onda sklopi oči i uhvati se za potiljak.
– Jesi li zaista dobro? Ono nije bilo nimalo bezazleno. Trčalismo oboje u trenutku sudara – pitam pomalo zabrinuto, dok oči još uvek drži zatvorene.
– Dobro sam. Imam blagu glavobolju sada, ali ništa strašno. Otvara oči, pa se zagleda u mene. – Čime se hraniš? Mislila sam da sam se sudarila sa zidom, a
ne sa čovekom.
Nasmejemo se oboje ovoj njenoj šali. Deluje vrlo milo i slatko. Ni traga zavodnici sa scene! Ali… Nisam razočaran, već još više zaintrigiran. Ko je zapravo ona? Kakva je ona u stvari?
– Zaista mi je žao! Nisam imao nameru da te povredim. Kako se zoveš? Ujedem se za jezik. Pomisliće da sam neki glupan. Svi znaju
ko je ona.
– Ja sam Betani – odgovara pružajući mi ruku, nimalo uvređeno. Ostanem zatečen.
– Hoćeš li samo da zuriš u mene ili ćeš mi reći svoje ime, rvaču?
Opet se smejem njenim šalama. Izmamila mi je toliko osmeha za tako kratko vreme. U njoj zaista postoji nešto posebno.
– Ja sam Dejvon.
– Dejvon, drago mi je što sam te upoznala, mada, ne bih imala ništa protiv da je ovo upoznavanje bilo malo nežnije.
Naše glasno smejanje odjeknu hodnikom još jednom, a onda oboje zaćutasmo, dok sam ja u svojim mislima zamišljao taj „nežniji” susret. Pomalo neprijatnu tišinu koja je pratila čekanje pred vratima dopunjavali su pogledi koje smo krišom upućivali jedno drugom. Najzad, začuje se otključavanje vrata. Neko uleće, grabeći je za ruke. Gotovo instiktivno krenem da reagujem, ali tada ugledam meni poznati lik, te se zaustavim.
– Jesi li ti normalna? Hoćeš da svi nastradamo zbog tebe i tvoje tvrdoglavosti? Jesam li ti lepo rekao gde da me čekaš?
– A ja ti opet kažem, Maks, ako ti treba neko da te sluša, nabavi sebi ljubimca!
Odgovara mu drsko, pa projuri kraj njega napolje. Ostanem pomalo razočaran što je tako naglo otišla, ni ne pogledavši me.
– Prokleta žena… – šakama udara u zid.
– Maks…? – obratim mu se.
Naglo se trzne. Nije ni primetio da sam tu. Moje crno odelo se savršeno utapalo u mračni hodnik.
– Dejvon? Dejvon Blejk? Jesi li to ti, čoveče? Smeje se i prilazi, tapšući me po ramenu.
– Kada si se vratio?
– Pre mesec dana. Pomažem ocu u kampanji – dodajem.
– Čuo sam za njega. Tvoj stari je daleko dogurao.
– Jeste – kratko odgovoram, posmatrajući ga.
Maks i ja smo studirali zajedno. Naši su se roditelji kretali u istom krugu. Nije mi baš bio omiljeni lik. Uvek je izigravao moćnog tatinog sina, a ja ni dan-danas ne bih mogao ništa drugo da kažem za njega, sem da je ljigavac.
– Ko je devojka na koju vičeš? Naleteo sam na nju u hodniku i doveo nas do izlaza. Znatiželjan sam jako.
– Ne pratiš javnu scenu, Dejvon? A da… Nisi ni mogao. Nasmeje mi se ironično, a ja poželim da mogu tog mekušca da vidim tamo gde sam ja bio. Da vidim šta bi on drugo mogao sem da se pošteno upiša od straha i cmizdri kô beba.
– Trebalo bi malo više da se informišeš, ako želiš da pomogneš ocu. U stvari, imam predlog. Da moje devojke podrže njega, a on neka malo pogura njih? A?
– Tvoje devojke? – pitam zbunjeno.
– Tako ih ja zovem – onaj njegov iritantni osmeh pojavio se opet.
– Menadžer sam njihove grupe. Bet je jedna od njih. Video si ih. Živa su vatra. Ljudi lude za njima. Mogu neku i da ti nabacim ako želiš, udara me pesnicom u rame. Taman kad htedoh da ga nešto upitam za Betani, on nastavi: – Sve sem nje! – palcem pokazuje ka vratima, na koja je malopre Betani izašla. – Ona je moja!!!
Nešto me istog časa žigne u grudima od pomisli na nju i Maksa. Ipak, nisam rekao ništa. Uostalom, šta bih i rekao? Nepoznata devojka, Maks je njen dečko, i to je to… Maks i ja razmenili smo još par kurtoaznih rečenica, i nakon razmene brojeva telefona, krenuo sam ka automobilu. Tek kada sam stigao do njega, shvatio sam da mi ključevi nisu u džepu. Mora da su mi ispali prilikom sudara. Vraćam se nazad, ali ih ne vidim. Okrećem se po tamnom hodniku, saginjem se i nalazim ih ispod samog radijatora. Krećem nazad i u tom trenutku oglasi se zvonjava nečijeg telefona.
Brzo se okrenem da vidim ko je tu još sa mnom. Totalno sam zaboravio na bombaša, jer sam sada već pretpostavio da je sve verovatno lažna dojava. Nema nikoga, a taj zvuk ne prestaje. Krenem par koraka napred i nađem telefon. Na ekranu piše Maksovo ime i u pozadini se nazire slika nekih devojaka i Betani. Mora da je njoj ispao telefon prilikom sudaranja!
Razmišljam da se javim ili da pozovem Maksa da joj odnese telefon, ali mi onda na um pada još bolja ideja. Telefon ću joj vratiti sam! Želim još jednom da je vidim. Moram nekako da je nađem. Ne interesuje me Maksovo upozorenje.
Te večeri po prvi put zaspao sam bez muke, misleći o njoj.
***
Narednog jutra moj san ponovo prekida neki zvuk. Poput deteta, umorno zavlačim glavu pod jastuke. Zvonjava se nastavlja, pa nemoćno uzdahnem. Još uvek mi nije jasno šta se to čuje.
Zvuk je iritirajući, podseća na alarm. Ne sećam se da sam podešavao budilnik. Tada mi na um pade ona. Njen telefon! Brzo sklanjam jastuke i ćebad da ga pronađem. Imao sam njen telefon sinoć u rukama! Pronađem ga i zagledam se u ono što piše na ekranu. Nije alarm. Na ekranu je pisala adresa i vreme. Njen podsetnik! Sinoć sam bio gotovo rešen da zadržim njen telefon i to iskoristim kao priliku da je ponovo vidim. Jutro je, kažu, pametnije od večeri. Više nisam tako siguran u tu ideju. Sve više
mi se čini da je bolje dati telefon Maksu i da zaboravim na nju, jer ipak, njegova je. A opet, neki čudan osećaj mi ne da mira.
Pogledam na sat. Ako želim da je vidim, imam manje od tri sata da odem na onu adresu. Još uvek neodlučan, odlazim pod tuš, no ništa se bolje ne osećam ni posle njega. Rešim da potražim Elu. Pronalazim je na istom mestu kao i svako jutro. Njiše se u ritmu nečega, sa slušalicama u ušima. O… Zato je ovih dana bilo tiho u kući! Stanem ispred nje, da je ne uplašim. Ipak se trgne kada me ugleda, a zatim spusti slušalice.
– Hej Veliki, jesi li se naspavao?– Da. Ti? Jesi li se uplašila sinoć? – zabrinut sam što tako
mlada prolazi sve ovo.
– Više me iznervira panično vrištanje ženturača nego što se zaista uplašim. Nije mi prvi put da sam to prošla. Svakako ne žalim što sam krenula sa vama. Uživala sam u programu!
Klimam glavom, znam na šta misli, a na um mi pade sjajna ideja kako da je obradujem.
– Da… Tvoja grupa. Upoznao sam nekoga sinoć. Možda bih mogao da dogovorim nešto za tvoj rođendan.
Gleda me belo još koji tren, a onda vrišteći skače sa kreveta. Grli me i ljubi kao luda.
Obradovaću nju, a možda usrećim i sebe…
***
Parkiram svoj automobil u blizini parka, koji je bio obeležen kao mesto u njenom podsetniku. U daljini vidim masu ljudi. Nešto se tu sigurno dešava. Stavljam sunčane naočare u nadi da me niko neće prepoznati. Pretvaram se da sam običan šetač. Dok se približavam toj gužvi, začuje se muzika. Nazirem kamere i shvatam da je u pitanju neko snimanje. Gomila ljudi se okupila da to gleda i od njih ne vidim ništa. Muzika prestaje, nešto se dešava, jer nekolicina ljudi krene da se udaljava. Pažnju mi privlači neko micanje u žbunu na par metara od mene. Nečujnim koracima prilazim i imam koga da vidim. Muška prilika čučala je u žbunju, sa kamerom uperenom ka mestu dešavanja.
– Opet nekoga špijuniraš, Džon?
– Psssst… Čučni!
Džon je bio novinar koga jako dugo poznajem. Ako se takvi tipovi uopšte mogu nazvati novinarima… Gde god su neke poznate ličnosti, a naročito ako su u nekoj neprijatnoj situaciji, tu je i Džon. Poslednji put spasao sam ga da ga očevi telohranitelji ne smrve. Povlači me za ruku i sada špijuniramo zajedno. Ne dopada mi se to što čučim u žbunju poput manijaka, a još manje jer to činim tako blizu ovog tipa, čiji mirisi jasno pokazuju da mnogo više koristi jeftini viski nego vodu. Pokušavam da vidim šta to gleda i tada spazim nju sa Maksom. Po gestikulaciji njenog tela rekao bih da je besna kao ris. Maks pokušava da jesmiri hvatajući je za ruke, ali ona postaje još besnija i gura ga od sebe. Okrene se i uđe u jednu od kamp prikolica parkiranih pored mesta snimanja. Snažno zalupi vratima Maksu pred nosom, a ja uhvatim sebe kako grčim prste u pesnice. Ne poznajem je, ona je sa njim i čemu onda ovaj osećaj? Imam potrebu da je zaštitim, imam potrebu da je sklonim od Maksa, ali ne znam kako to da uradim? Uostalom, nije moje da se mešam!
Džon sve vreme škljoca svojim ogromnim fotoaparatom, a na licu mu sija zadovoljni osmeh, koji govori da ima dobar ulov za sutrašnje izdanje trač rubrike časopisa za koji radi.
– Džone, želim da mi predaš te slike. Daj mi memorijsku karticu.
– Sinko, jesi li ti lud? Tražiš previše! Od ovoga ću lepo živeti narednih mesec dana. Svaka informacija o njima zlata vredi.
– Stvarno? Zašto?
– Popularan su par. Narod želi da zna svaki sočni detalj. U žiži su javnosti! – tu zastane, ali nastavi da me posmatra ispitivački. – A zašto to tebe uopšte interesuje?
– Poznajem njega. Daćeš mi memorijsku karticu, ja ću ti platiti tri puta više nego što bi inače dobio za te slike i drugo, dobićeš deo po deo dodatnog novca za svaki odgovor koji mi daš. Za početak, šta znaš o njemu?
– Dogovoreno – pruža ruku i zadovoljno se rukuje sa mnom.
– Znaš li da je ta grupa imala pet devojaka? On je u vezi sa crnokosom Bet, ali je prevario sa Keti, drugom devojkom iz grupe. Kada su to novine obelodanile, Keti je na njegov zahtev napustila grupu i tako je ostalo njih četiri.
Postaje mi jasniji njen hladan odnos prema njemu.
– Dobro… – vadim novac i dajem mu na ruke. – Dalje, šta znaš o njoj?
Nasmeje mi se pakujući novac u džep. – Zašto se toliko interesuješ, sinak? Da li te interesuje on ili
ona?
Nije mi drago što me to pita.
– Džon, ne sećam se da sam puno razmišljao kada sam te zadnji put spasavao, zato nemoj ni ti!
– Dobro, dobro… – ruke podiže u vis, u znak predaje. Siguran sam da se nerado seća tog događaja.
– Kada je ona u pitanju stvari su pomalo čudne. Navodno, Maks ju je upoznao na putovanju po Evropi. Otkrio je njen tale-
nat, počeli su da se zabavljaju, a zatim je postala i članica grupe. Nema evropski naglasak zbog čega tvrde da joj je majka bila Amerikanka. Nema gotovo nijednog podatka o njoj i njenoj porodici. Svaki pokušaj da se sazna nešto više, Maks zataška.
To što mi je upravo rekao me je dodatno zaintrigiralo.
– Izvoli svoj novac, Džone. Sad izbriši slike i ne pokušavaj da me prevariš, jer ću dovršiti ono što su momci prošli put započeli.
Jesam li bio jasan?
– Jesi – odgovara predajući mi SD karticu.
– Bilo je lepo sarađivati sa tobom, a sada nestani.
Sačekao sam da ode, ne želeći da me neko primeti u društvu ovakvog lika. Dovoljno mi je bilo što sam se izvlačio iz žbunja poput voajera, ali bar sam saznao neke novosti o mojoj novoj poznanici.