– Stop, stop, stop… – očajno je vikao Luiđi. – Bet dušo, šta ti je danas? Ne možemo ovako da snimamo! Treba nam zavodljiva Bet! Žene treba da požele da budu kao vi, a muškarci da požele da imaju takve kao vi! Ti mi danas štrčiš. Uzmi dušo pola sata pauze, pa nam se vrati u svom elementu, inače danas ništa nećemo napraviti!
Klimam umorno glavom. Svesna sam da danas nisam sva svoja. Umorna sam, šminkerka je jedva uspela da sakrije moje tamne podočnjake. Sinoć sam ponovo imala košmare. Prošlost me je proganjala. Od nje sam mogla da pobegnem samo na sceni. Tu sam postajala neko drugi. Tu, dok kreće muzika, pretvarala bih se u moćnu Bet. Bet koja je bila hrabra, nedostižna, seksipilna. Bet koja se nikoga i ničega nije plašila. Iza scene, stvarnost je bila daleko drugačija. Prošla noć me je na to podsetila…
Očajna i na ivici suza krenula sam ka svojoj kamp prikolici, ali me na par metara od nje zaustavlja Maks.
– Bet, stani! – duboko udahnem, prevrnem očima i okrenem se ka njemu, stavljajući ruke na bokove.
– Izvoli? – koliko god se trudila, ne mogu da budem ljubaznija.
– Hmm… Jesam li ja, Bet, posle svega zaslužio da baš toliko budeš neprijatna prema meni?
Čuje li on sebe?! Nadobudna budala! Gde su mi oči samo bile!?
– Nisi li?
– Nisam ja jedini krivac! Za to što se dogodilo kriva si i ti! Da si se pobrinula za sve moje potrebe, ne bih morao da tražim drugu.
– Pa si našao moju „najbolju” drugaricu? – pitam ga sklanjajući njegove ruke sa sebe.
– U redu srce, pogrešio sam, ali to opet ne menja činjenicu da mi duguješ mnogo što sam te spasao života koji si vodila.
Zašto mora to da mi radi?
– Ne bih mogla da zaboravim ni da hoću, jer me stalno podsećaš na to, Maks!
Okrenem se besna, iznervirana, povređena, iznemogla. Tako bih rado pobegla iz ovog kaveza u kom sam se našla. Snage mi ponestaje, a opet moram da se smirim, ne želim da potrošim Luiđijevo strpljenje.
Ulazim u svoju kamp prikolicu i sedam ispred ogledala. Ono me je kao i Maks podsećalo ko sam zapravo ja. Mrzela sam ogledala, ali sada kao da sebe dodatno želim da mučim, namerno gledajući svoj lik u njemu. Umorno sklapam oči, pa naslonim glavu na ruke. Začujem otvaranje vrata i zaista nemam više snage, eksplodiraću.
– Maks, možeš li me, MOLIM TE, ostaviti na miru? – pitam očajnim glasom.
– Ja nisam Maks, ali ako smetam otići ću.
Od tog dubokog glasa ponovo me podilaze žmarci. Naglo podižem glavu, a u ogledalu iza sebe, ugledam onog lepotana od prethodne večeri.
– Dejvon? – izgovorim, pa se okrenem ka njemu.
– Dobro je! Zapamtila si mi ime. Dakle nema posledica pada– usne su mu blago izvijene u nesiguran osmeh.
Zapamtila? On je danas još jedan razlog zbog čega sam rasejana.
– Otkud ti ovde? – pitam iznenađeno.
– Sinoć sam pronašao ovo – kaže mi pružajući mi moj telefon.
– Jutros je zvonio. Video sam adresu i vreme na ekranu, pa sam krenuo da te potražim.
– Lepo od tebe, hvala.
– Wow, očekivao sam malo više radosti! – gleda me začuđeno.
– Nisam zavisnik od telefona. Često poželim da ga uopšte i nemam.
Opet se nasmejao.
– Čudno, a ja se nadao nagradi poštenom nalazaču.
Trgla sam se! Trn razočaranja probode me za trenutak. Nije valjda? Nije valjda da samo želi da izvuče novac od mene?
– Želiš novac? – naglas izgovaram svoje misli.
– Novac?! – zapita me, pa krene glasno da se smeje, otkrivši mi najlepši osmeh koji sam ikada videla. Biserno beli zubi, lepo nanizani naspram njegovog tamnog tena, delovali su očaravajuće.
– Ne Betani, ne želim novac, ali bih voleo da izađeš sa mnom
na večeru. Zaslužio sam valjda.
Namejem se, pa mu hrabro priđem.
– Aaa, nisam li ja ta koja treba da traži odštetu? Pretrpela sam
jak udarac zbog tebe, zar ne?
Bockam ga prstom u grudi, dok mu to govorim sva odvažna,
ali kada se moje oči susretnu sa njegovim, sva moja hrabrost
nestane. Način na koji se njegove čvrste i široke grudi podižu i
spuštaju, teraju me da zadrhtim.
Betani, dođi sebi, prekoravam samu sebe. Okrenem se brzo i
udaljim.
– Hvala na pozivu Dejvon, ali vidiš li ovaj cirkus? Ja sam sa-
stavni deo njega i nemam slobodu kretanja. Stalno smo usredsre-
đeni jedni na druge. Moje jedino slobodno vreme je dok spavam.
Da ne pričam o novinarima, koji vrebaju sa svih strana i bićeš
srećan ako te nisu uslikali kako ovde ulaziš!
Ne odgovara mi, samo me posmatra onim svojim sanjivim
očima koje na mene deluju poput opijuma.
– Jesi li ikada bežala, Betani? – pita me, vragolasto se sme-
šeći.
– Bežala? Na šta misliš?
– Jesi li ikada bežala, iskakala kroz prozor, krila se…?
19
– Je… jesam, nesigurno odgovaram.
– Onda se vidimo uskoro. Okrene se i izađe.
Bežala?
Kada bi samo znao.
Ne sećam se da li sam ikada poželela lutku, kao i sve osta-
le devojčice. Ne sećam se da li sam ikada želela slatkiše, kao i
sva ostala deca. Ne sećam se da li sam ikada želela slatku roze
haljinicu, da zaličim na princezu, ali… Da, sećam se želje za
bekstvom. Sećam se molbe u njenim suznim očima da odem, da
ne gledam taj prizor, da se spasem. I otišla sam, bežala sam čitav
svoj život, dok na kraju nisam uletela Maksu u ruke, iz kojih više
ne mogu nikuda.
Njena sudbina mi je zakucala na vrata tog dana kada sam nje-
ga srela, a da toga nisam bila ni svesna. Od tada se svakodnevno
trudim da je izbegnem, iako znam da ću na kraju proći isto kao
ona.
Davno sam se zarekla da mi nijedan muškarac neće prići. Ne
bi ni Maks, da nisam upala u nevolju, želeći da vratim jedinu
uspomenu koju sam imala na majku. Medaljon je jedino što mi
je od nje ostalo. U tom medaljonu nalazila se njena slika. Jedino
je tu lepa i nasmejana. Moje sećanja na nju su poput izbledelih
snova, ali krv i modrice na njenom licu su duboko urezani u moj
um. Još uvek mogu da čujem njene jecaje i tupe udarce. Još uvek
mogu da vidim suze koje su prale krv sa njenog lica, dok me je
sa molbom u očima gledala, želeći da odem i ne gledam je takvu.
Od tih slika jeza prostruji mojim telom i bes ponovo proključa,
zbog nemoći da je spasem onda, zbog nemoći da išta promenim
sada.
Pa opet, zašto sam tako smirena pred ovim neznancem? Zašto
mi razgovor sa njim prija? Zašto sam željna njegove blizine?
Moje misli o njemu prekine kucanje na vratima.
– Jesi li spremna? – vrata otvara Beka i vidim zabrinutost u
njenim očima.
Znala je za moje košmare i jedina je pored Maksa znala istinu
o meni. Volela sam i Zitu i Tesu, nas četiri bile smo kao sestre,
20
ali im nikada nisam ispričala sve. Beki nisam ni morala. Deleći
često hotelsku sobu sa mnom, sklapala je slagalicu deo po deo,
dan po dan.
– Jesam… – još uvek zamišljena, klimnem glavom. – Dola-
zim!
Krećem za Bekom nazad do ekipe.
Komešanje koje se začuje mojim dolaskom, natera Luiđija da
se okrene.
– Jesi li se pribrala, lepoto moja? – osmeh mu je na licu dok
me to pita, ali za sve ovo vreme dobro sam ga upoznala, da znam
da taj osmeh ima višestruko značenje. Nije bilo dobro igrati se sa
njegovim strpljenjem, koga nikada nije bilo na pretek.
– Jesam, ali želim da mi učiniš nešto… – pokušavam da ga
šarmiram osmehom.
– Sve za tebe! – govori upitno podižući obrvu.
– Želim da muziku pojačaš najglasnije što možeš!
Gleda me začuđen što to tražim.
– Ne znam smemo li, neko bi mogao da se pobuni – odgovara
mi pomalo nesiguran.
– Ništa što Maks ne može da sredi! Obećavam ti, ako to ura-
diš, imaćeš ovaj deo gotov za manje od pola sata!
Gleda me pronicljivo još koji sekund, a onda se široko nakezi
i uzme moju ruku u svoju.
– To je moja mala! Hajde brzo da te srede i vrati se ovamo!
Šminkerka i frizer su trčali oko mene i ubrzo bivam spremna.
Stajem na svoju poziciju i okrećem se ka devojkama. Nasmejem
im se i klimnem glavom, dajući im do znanja da se njihova Bet
vratila i da sada sledi ono naše. Ono zbog čega su nas ljudi obo-
žavali. Ona pozitivna energija koju smo prenosili na ljude.
Muzika počinje. Glasna je, dovoljno glasna da nadjača moje
misli, moja sećanja. Dovoljno glasna da zaboravim ko sam za-
pravo ja!
21
Do kraja tog dana bila sam preumorna, ali san nije hteo na
oči. Iz glave mi nije izlazio on i njegovo pitanje o bežanju, o
obećanju da ćemo se uskoro videti. Iščekivanje me je ubijalo.
* * *
Dan za danom i prošla je cela nedelja od poslednjeg susreta sa
mojim neznancem. Prestala sam da se nadam da će se od nekud
opet pojaviti. Jedan deo mene je silno želeo da ga opet vidim,
a drugi me je tešio da je tako bolje. Mogla bih da upadnem u
nevolju sa Maksom zbog njega. Zbog nečeg što je nepotrebno,
zbog nečeg što je nemoguće. Počela sam da se pitam da li sam ga
zaista upoznala, ili je to bila samo moja mašta, moj san…
Ulazeći u sobu koju sam delila sa Bekom, nakon večernjeg
treninga, na stolu sam zapazila korpu sa cvećem. Miris jasmina,
koji se širio sobom, bio je božanstven. Dok sam se ja divila cve-
ću, Beka je izašla iz kupatila.
– Beka, imaš li ti to novog udvarača?
– Ha… Nisam ja te sreće. Meni na čelu piše lepak za pacijen-
te, magnet za budale. Ne bi meni nijedan normalan poslao cveće.
To je za tebe – govori mi gledajući se u ogledalo.
– Za mene? – pitam iznenađeno.
– Izgleda da je onaj kreten od Maksa počeo da uzima časove
lepog ponašanja, pa sad pokušava da te zavede finim manirima.
– Maks?! Ne mogu da verujem u to. To ne liči na njega.
– Imaš karticu, pogledaj. Pita te jesi li spremna za nešto, ne-
mam pojma šta. Ti valjda znaš.
Spremna? Nisam se sa Maksom ništa dogovarala. Ali Dej-
von? Da li je to on?
Brzo skačem da pronađem karticu. Ruke mi se tresu od uzbu-
đenja, a srce lupa neujednačeno.
Večeras… Spremna?
To je bilo sve što je pisalo na kartici.
– Bet, šta ti je?
22
Podižem pogled ka zabrinutoj i zbunjenoj Beki, dok se ja
smejem kao luda.
– Beka, ovo nije od Maksa… Moram nešto da ti ispričam.
Trebaće mi tvoja pomoć.
– Moja pomoć? Za šta?
– Moram večeras da pobegnem iz hotela na par sati.
Vidim zaprepašćenost na njenom licu, pa brzo rešim da je
umirim dok me ne odbije.
– Ne brini, molim te. Vratiću se, samo niko ne sme da zna!
– Bet… Nemoj napraviti neku glupost!
– Neću, ne brini.
Krećem žurno ka kupatilu.
– A da mi ispričaš, zaustavlja me Beka.
– Čim se vratim, dušice! – namignem joj i okrenem se žureći
da se spremim.
Dok se tuširam, razmišljam kako da se obučem. To nikada do
sada nije bio problem. Zašto je uopšte bitno? Videću ga još samo
večeras.
Obična bela majica bez rukava, farmerice, malo šminke, malo
parfema. Ne želim da pomisli da sam se posebno spremala za
njega. Sedim i čekam, i nervozno vrtim karticu u rukama. Mož-
da ipak nije on poslao cveće? Ali ko bi drugi? Možda neće doći
večeras…
Moje razmiščjanje prekida kucanje na vratima. Beka i ja se
istog časa pogledasmo. Ona otvara vrata i iza nje ugledam zani-
mljivog mladića u elegantnom odelu. Nije on… Preplavljuje me
talas razočaranja.
– Izzz… Izvolite? Moja Beka poče da muca od pogleda na
ovu zgodnu grdosiju i meni bi smešno.
– Treba mi gospođica Foxx – reče on i pogleda u mene. – Mo-
lio bih Vas da pođete sa mnom.
– Gde? Ko ste Vi? – Beka je bila uplašena.
23
Za trenutak ni meni ne beše svejedno, ali se lik nasmeje i
namigne mi. To je bio znak. Ha, ipak je on! Srce mi je brže za-
kucalo.
– Beka, sećaš li se našeg razgovora danas? – pitam je prilazeći
im. – Ovo je to – uhvatim je za ramena i okrenem je ka sebi da
me pogleda. – Biće sve u redu. Telefon je kod mene. Zovi ako
me bude trebalo – uzimam jaknu i izlazim iz sobe.
Vidim nesigurnost i strah u njenim očima, ali mi ne govori
ništa.
– Ja sam Bo, šalje me Dejvon. Odvešću te do njega – obrati
mi mladić se čim je Beka zatvorila vrata za nama.
– Betani – pružam mu ruku.
– Moramo brzo do stepeništa – pogura me, spuštajući svoju
veliku šaku na moja leđa.
– Nisam sigurna koliko je ovo sigurno – kažem mu, gledajući
u kamere.
– Ne brini! – nasmeja mi se. – Poprilično sam siguran da vi-
deo nadzor hotela neće raditi narednih par sati.
Na njegove reči začuđeno ga pogledam. Sa kim to ja imam
posla?
U šta si se sad uvalila, Betani?
Bukvalno jurimo niz stepenice, dok adrenalin raste u mojim
venama.
Ne stajemo ni u prizemlju, već nastavljamo stepenicama koje
vode u hodnike ispod hotela. Ulazimo u neku prostoriju poput
magacina, polica je bilo sa svih strana. Gotovo udarim u Boova
leđa kad naglo zastane i sa jedne od njih spusti kutiju.
– Ovo je za tebe! – iz kutije vadi crnu kožnu jaknu i kacigu.
Ne verujem. Zadovoljno se nasmejem, jer su motori moja strast.
I sama sam nekad vozila jedan.
Uzimam stvari, dok mi on otvara vrata, a zatim izlazim na
polumračni parking.
24
U jednom trenutku zastajem… Zaista više nisam sigurna šta
radim. Ne poznajem ga, možda je otmičar, možda je neki mani-
jak. Kako sam glupa, zašto tek sada razmišljam o tome!
Okrenem se uplašeno ka vratima na koja sam maločas izašla,
želeći da se što pre vratim u hotelsku sobu na sigurno, ali istog
trena me neko snažno povlači ka sebi stavljajući mi ruku na usta.
– Ne plaši se lepotice, ja sam. Sa mnom si bezbedna, smiri se.
Umirim se nakon par sekundi, i on pomeri ruku. Okrenem se
ka njemu brzo, pa sav bes i strah iz mene ispare od pogleda na
njegove usne izvijene u osmeh.
Nisam odmah u stanju da progovorim, ali onda mi se vratio
dah.
– Znaš, beg po mojim standardima izgleda poprilično druga-
čije. Iskakanje kroz prozor, spuštanje niz drvo… A ovo… Ovo
pre liči na otmicu!
Nasmeja se jače.
– Jesi li sama pristala da pođeš sa Boom?
– Da.
– Da li sada pristaješ da kreneš sa mnom na jedno mesto?
Zastanem na trenutak da razmislim, ali moj mozak je na opa-
snoj pauzi.
– Da… – odgovaram i dalje nesigurna u sve ovo.
– Onda sam ja sasvim sigurna da se ovo zove bežanje, a ne
otmica. Hajde idemo!
Pruža mi ruku, a neka čudna toplina prostruji mojim telom
onog časa kada nam se dlanovi spoje.
Stižemo do ogromnog motora, crnog, u njegovom stilu. Mrač-
no je i ne vidim o kom je modelu reč, ali vidim dovoljno da znam
da se radi o nekoj zverskoj mašini, a zvuk koji se uskoro prolo-
mio ovim podzemnim parkingom me skroz uveri u to.
Pošto se smestio na motoru, Dejvon se okreće ka meni, pa
počne ispitivački da me odmerava.
25
– Ne plašiš se motora? – verujem da ga je zadovoljni osmeh
na mom licu iznenadio.
– Ako si očekivao da ću te od straha grliti jače, zaboravi na to.
Možda bih čak mogla i da te provozam u povratku! – namignem
mu, pa zajašem motor.
Ne čujem njegov smeh, ali njegovo telo podrhtava dok se ru-
kama hvatam za njegov struk.
Zverka se pokreće i meni ne preostaje ništa drugo nego da
uživam u ovoj privremenoj slobodi, u ovoj ludoj vožnji, u ovoj
ludosti, u blizini ovog zanimljivog muškarca.
Pokajem se što se nisam pretvarala da sam uplašena, da jače
mogu da se privijem uz njega.
Videvši da nas vozi van grada, moj strah se ponovo pojavi, a
nedavno izbledeli razum se ponovo vrati. U sebi molim Boga da
se nisam prevarila, da me ova nepromišljenost ne košta života.
Dok o tome razmišljam, on skreće sa glavnog puta, što do-
datno pospeši moje sumnje, i ne znam dišem li još uvek. Uskoro
se pred nama ukaže prelep vidikovac i tu stajemo. Zvuk motora
nestaje i dok on skida svoju kacigu ja se i dalje ne mičem. Dalja
moguća scenarija vrte mi se u glavi.
– Rekla si da se ne plašiš? – trgnem se i brzo siđem sa motora.
On ostavlja svoju kacigu na motoru, zatim mi prilazi, pa podiže
ruke da skine i moju kacigu.
– Hej malena, šta nije u redu?
Nemoguće da grešim, njegov glas na mene deluje poput se-
dativa.
– Samo sam zamišljena. Pristala sam na ovu ludost sa tobom,
a da ne znam ni ko si, ni šta si – govorim mu iskreno.
– Plašiš se da sam neki manijak?
– Nije isključeno. Ne znam ništa o tebi!
Opet mi pokloni onaj njegov očaravajući osmeh.
– Ja sam Dejvon Blejk. Nikolas Blejk je moj otac. Ako ti to
ime nešto znači, ne znam da li pratiš političku scenu…?
– Ne baš…
26
– I nebitno je. Bitno je da ti garantujem da si sa mnom sigur-
na i da moji planovi sa tobom ne uključuju ništa što ti ne budeš
želela.
Dok mi to govori, lice mu je blizu mog, previše blizu, a nje-
gov dlan je položen na moje lice dok palcem šara po mojoj koži.
Obrazi mi gore dok u glavi odzvanjaju njegove reči. On ima
planove sa mnom. Šta god to bilo, neizvodljivo je.
– Možemo li da sednemo? – rešim da prekinem taj zanosni
trenutak.
– Naravno.
Uzima me za ruku i vodi ka steni ispod koje se prostirao grad.
Pejzaž je predivan. Sklapam oči i duboko udahnem. U nared-
nim minutima ne progovaramo, gledamo ispred sebe i uživamo
u prizoru.
– Ovo mesto je predivno. Tako mi prija ova tišina! – okrećem
se ka njemu. – Hvala ti… – to je sve što uspevam da izgovorim,
jer me način na koji me posmatra totalno zbunjuje.
– Razumem te. Bežanje i izbegavanje novinara mi nije strano.
Odrastao sam vodeći računa o tome.
Oh… zaista se osećam glupavom. Ko god da je, očigledno je
bitan, a ja nemam pojma o tome. Malčice sam i razočarana. Sve
ovo nije organizovano za moje dobro, već pre svega, za njegovo.
– Čime se baviš, Dejvon?
– Trenutno pomažem ocu u kampanji, a do pre mesec dana
bio sam marinac.
– Marinac?! To je strašno.
– Molim!? – iznenađen, počinje da se smeje, gledajući me sa
nevericom. – Žene obično kažu da je to strava, seksi, kul, a ti…
da je to strašno?!
– Nije li? Možda vi dobro, seksi, kul izgledate, ali to ne menja
činjenicu da preživljavate i vidite strašne stvari.
Na to mi ništa ne odgovara, samo me posmatra i od tog njego-
vog pogleda postajem pomalo nervozna.
27
– Ti si zaista čudna, Betani Foxx i moram da priznam da mi
se to sve više dopada.
Ponovo mi miluje lice. Osećam njegov vreo dah blizu svojih
usana, dok sklapam oči u želji, ali i strahu od onoga što će se
upravo dogoditi.
Moj telefon se oglasi i kao oparena skačem da ga pronađem.
Videvši Bekino, umesto Maksovo ime na ekranu, bi mi malo
lakše, ali mi ruke i dalje podrhtavaju dok je moje telo skroz utr-
nulo od straha.
– Molim Beka?! – uspem nekako da izgovorim.
– Bet, dolazi odmah! Maks te svuda traži kao lud!
– Stižem! – govorim Beki, pokušavajući da delujem smireno.
Prekidam vezu, ali i dalje gledam u telefon. Neprijatno mi je
zbog onoga što je Bekin poziv prekinuo i zbog cele ove situacije.
– Moraš me vratiti odmah nazad – govorim mu, ne podižući
pogled.
– Neki problem? – Pita me zabrinuto.
– Da, moramo odmah da krenemo! – ne čekam odgovor i kre-
ćem ka motoru.
– Pogledaj me… – okreće me ka sebi. – O čemu se radi?
Mogu li da pomognem?
Šta sad da mu kažem? Kako da mu objasnim?
– Pomoćićeš mi samo ako budeš vozio dovoljno brzo nazad!
– uzimam kacigu, ali me njegovo naredno pitanje preseče.
– Da li je Maks problem?
Istog trena mi vazduh biva izbijen iz grudi.
– Maks? Otkud ti znaš Maksa?
Nervozno uzdahne, podižući pogled ka nebu, rukom prolaze-
ći kroz kosu.
– One večeri, kada smo se sudarili, tada sam ga video – reče i
meni bi lakše. – Ali… Poznajem ga odavno.
Čuvši to, glavu bespomoćno spuštam u dlanove.
28
– Kada si to planirao da mi kažeš, ako si uopšte planirao?
Jeste li se dogovorili? Šta je bilo? Maksu je ponestalo razloga da
me ucenjuje, pa je tebe našao? – pitam besno dok me on zbunje-
no gleda.
– Nije uopšte tako kao što misliš! To što sam želeo da te vi-
dim, nema veze sa Maksom, zapravo, on me se ne tiče nimalo.
– Da… Verujem ti! – odgovaram ironično. – Molim te, odvezi
me nazad i to odmah! – vičem na njega, a zapravo sam besna na
samu sebe.
Gleda me zbunjeno, vidim da hoće još nešto da kaže, ali ja
sedam na motor dajući mu do znanja da je razgovor završen. Bez
reči, pali motor.
Glupačo!
Toliko sam ljuta da više ne želim ni da se pridržavam za njega
u toku vožnje. Vidim da to čeka kako bi krenuli, ali ja i dalje
ruke držim prekrštene na grudima, dok ih onda on sam ne uhvati
i sklopi oko sebe.
Stižemo do parka u blizini hotela. Vozio je brže nego kada
smo odlazili, ali meni je put bio mučno duži. Otpuštam ruke i
lupim ga po ramenu, obaveštavajući ga na taj način da želim da
stane. Ubrzo se zaustavlja.
– Ovde me ostavi! – krenem da silazim, ali me on uhvati za
ruku.
– Želiš li da idem sa tobom? – čujem zabrinutost u njegovom
glasu.
– Ne, hvala. Ovo ću rešiti sama.
Silazim sa motora, ali me on opet povlači ka sebi.
– Želim opet da te vidim! – govori mi zapovednim glasom.
On ne pita, on ne moli, on zahteva. Svakom drugom bih već
odbrusila svoje, ali zbog njegovog tona počinjem čudno da se
osećam.
– Dejvon… – tu napravim kratku pauzu u izlaganju, jer zapra-
vo ne želim ovo da mu kažem. – Hvala ti za ovo veče, ali mi se
nećemo viđati više.
29
Ne progovara, samo ćuti i ispitivački me posmatra.
– Zbog Maksa? Da li si sa njim? – najzad upita.
Ako kažem „jesam” slagaću, ako kaže „nisam” slagaću opet.
– Jesam! – rešim ipak da mu to kažem. – Ja sam sa Maksom i
zato me nemoj tražiti ponovo. Molim te! – ostavljam mu jaknu i
kacigu, pa krećem ka hotelu da se suočim sa „pobesnelim Mak-
som”.
Strahujem od onoga što će mi Maks reći, ali daleko više od
onoga što će Dejvon sada misliti o meni. Sa Maksom sam, a
bežim sa njim. Umalo ga nisam i poljubila a imam nekoga kraj
sebe. Stidim se!
Pred vratima svoje sobe se prekrstim i pomolim Bogu da se
ono što sledi što pre završi.
Ulazim unutra i prvo što vidim jesu Beka, Zita i Tesa poređa-
ne kao kifle u pekari, kako sede na krevetu, a zatim i Maksa koji
svoje nervozno koračanje po sobi prekida čim me ugleda.
Iz očiju mu sevaju varnice.
– Gde gori? – pitam namerno bezobrazno.
Pitam, a Maks se u dva brza koraka stvori kraj mene.
– Gde si, dođavola, bila!? – unosi mi se u lice.
– Ne viči na mene, šetala sam.
– Gde?
– U blizini hotela. Zar je bitno?
– Zašto me nisi zvala?
– Treba li da te zovem i kada idem da piškim, Maks?
Ne znam odakle mi samo ovoliko hrabrosti.
– Ne zajebavaj se sa mnom Bet!!! Zašto se nisi javljala na
telefon?
– Zato. Što. Sam. Želela. Malo. Mira! – naglašavam mu svaku
reč dok vičem na njega. – Je li to dovoljno dobar razlog?
Osećam njegov dah razjarenog bika na svom licu. Gadim se
od njegove blizine, ali ne skrećem pogled, ostajem pri svom.
Sada to shvata i on, pa se polako odmakne od mene.
30
– Neka ti bude ovaj put… – reče i udalji se par koraka.
Odahnem, a olakšanje vidim i na licima mojih cura. Prođem
kraj Maksa, uputivši se ka kupatilu, u nadi da će tako brže da
ode.
– Moja porodica i ja smo pozvani na veoma bitnu proslavu za
vikend. Ti ideš sa mnom.
Ne znam koja je razlika između ovog zapovednja i onog Dej-
vonovog od malopre, ali rado bih mu sada glavu otkinula. Ipak
se suzdržim. Samo želim da ode.
– Naravno Maks, pošto si me tako lepo zamolio! – kažem
ironično, pa nastavim dalje ni ne pogledavši ga.
Čujem ga kako odlazi i tada rešim da izađem i suočim se sa
milion pitanja koja me sada čekaju od strane devojaka. I ne gre-
šim.
– Stvarno si nas uplašila, Bet! – prva reče Beka.
– Ja sam mislila da si zaista pobegla… – nastavi Zita.
– A mene to ne bi ni začudilo. Ko od njega ne bi pobegao? Ne
znam za vas, ali čim istekne ugovor, sa mnom je završio! – doda
Tesa.
Gledam ih pokisle i bi mi krivo.
– Žao mi je što ste izvukle deblji kraj zbog mene. Izvinite…
– govorim pokunjeno.
Sedam na krevet, zabacujem glavu unazad i zatvaram oči.
Tada opet ugledah njega. One divne, kô noć crne oči. Onaj pre-
krasni osmeh. One divne srcolike usne. Od tih slika osetim čud-
ne vibracije u telu i automatski skupim noge.
Neko sede pored mene.
– Gde si bila? – začujem Tesin glas.
Otvaram oči i vidim Beku koja samo ćuti i posmatra me, re-
šena da čuva tajnu, ako ne budem želela da je podelim sa Tesom
i Zitom. Sem njih, ja nemam nikoga. Kome da se izjadam, kome
da ispričam, kome da se požalim?
– Beka, daj mi tvoj notebook – zatražim, ne odgovarajući Tesi
na pitanje.
31
Posmatraju me, ne govoreći ništa, dok ja na pretraživaču ku-
cam „Dejvon Blejk”.
Istog trena bi mi ponuđeno pregršt linkova o njemu.
Širim oči u neverici.
– O… Moj… Bože… – šokirano izustim.
– Šta se dešava, sve tri u isti glas pitaše i stvoriše se oko mene.
Gledaju u isto što i ja:
Sin potencijalnog senatora je pravi zavodnik, Bivši marinac
je najtraženiji neženja, Neosvojivi crni lepotan…
– Znaš ga? – Upita me Zita euforično.
– Znam… Bila sam sa njim do malopre… A da nisam ni znala
ko je on.